ДВЕ ЗВЕЗДАНЕ ДЕЦЕНИЈЕ
Двадесет година је велики, важан и леп јубилеј, то је тренутак да се окренемо уназад и сетимо шта је све бојило наш свет, наш позоришни и дечији живот, шта се то задржало у нашем сећању као жива слика и утисак. А треба и прославити, а нема бољег начина него новом селекцијом, низом актуелних, савремених представа, које ове године чине једну ниску различитих перли, које заједно творе огрлицу, атрактивну и необичну.
Јубилеј заслужује овакав избор представа, чији су стилови, приступи и теме различити, а опет сви тако хумани и универзални. Чини ми се да је оно што повезује све представе, и у такмичарском и у ревијалном програму – људскост, шта значи бити човек са свим изазовима и задацима. Селекција је фини баланс између прича о древном и актуелном на најлепши могући начин, игром. У познатој сторији о Аски и вуку аутори проналазе савремену линију интерпретације, приповедање приче је сад пред новим изазовом који се зове вештачка интелигенција, а чудотворном моћи језика, слободом маште и аутентичношћу бави се и необична девојчица Акико. Пропитивање идентитета је вечита цивилизацијска тема, а поред тога што ће се растом, развојем и променом малишани бавити гледајући поменуту Акико, то ће чинити и ако се у позоришту нађу кад се буде играла представа Чудо, која говори о томе како темељи љубави и сигурности увек дају добре плодове, ма какве олује да тутње и кише да падају. А зашто помињем временске (не)прилике? Можда зато што је добар део селекције посвећен већ деценију у јавности присутним темама климатских промена. Гига прави уточиште за себе и свог пријатеља уз море, знајући да је природа увек добар одговор, као и у представи Зашто их није брига у којој екологија заузима централно место. Таква је и представа за бебе Зора и сан у ревијалном делу фестивала, али и она у којој главну улогу тумаче мехури од сапунице, безазлени, краткотрајни и свакако магични. Деца сазнају о логици и ћудљивости природе, као и о њеном очувању у друштву харизматичне Лоре, докторке за облаке. У Изумрлим предметима аутори упознају мале гледаоце управо са тим великим цивилизацијским обртима, са нестанком диносауруса и настанком пластике. Некад људи нису знали за озонске рупе, можда зато што је планета била зеленија, али то је било некада. Део селекције посвећен је управо тим давним временима, мускетарима и витезовима, онима који су пропагирали врлине храбрости, пожртвованости и солидарности. Фестивал спаја оно архетипско и савремено, па се у једној представи јунакиња заиста и сусреће са својим прецима, онима који су носиоци мудрости из неких старих времена и узбудљивих породичних прича. А какав би то фестивал био да не отвара простор за емпатију, рањивост и нежност, као у представи Лето кад сам научила са летим у којој се деца сусрећу управо са том породицом, са катарзичним осећајима, сукобима које ваља затворити, али и болешћу. Још једна деликатна представа Сјај звезда на плафону говори о овој теми која је најчешће табу у стваралаштву за децу и пружа деци прилику да се посредно суоче са њом. Али се све то чини шармантно, са искреношћу, хумором, отварајући важне и велике теме, јер смо и ми велики и паметни и спремни да чујемо и видимо све, све што су нам припремили ти креативни и врцави позориштанци, све што нам је припремило јубиларно двадесето Звездариште.
Ана Вучковић Денчић, књижевница и новинарка
